Slomljenih krila
i s’ omčom oko vrata.
Ti bi da me vežeš ne vidljivim stegama.
Oprosti dragi
nisam ti ja lutka iz izloga.
Sve bi meni dao
al’ da mirno sjedim.
Da te nijemo slušam
i lagano blijedim.
Zlato,dijamanti da me krase,sjaje.
Oprosti mi mili,
al’ neće to da traje.
Stvorio si kavez od suvoga zlata.
Sve je ok,super.
Ali gdje su vrata?!
Nisam ti ja golub u ruci da me držiš.
Od ljubavi moje možeš da se spržiš.
Pokidat ću omče
i baciti zlato.
Ne treba mi luksuz,
ne marim ja za to.
U kavezu dragi drži lude druge.
A ja odoh sada pravac kišne duge.
Nema komentara:
Objavi komentar