Nada umire zadnja

Smrdi ovaj prokleti svijet.Prepun laži,prevara i straha.Bijelim labudovima prekinut je let.Zlo je uzelo sve veceg maha.I dok tako laž se širi kao neka zarazna bolest.Ja se borim sa svojim jadom,bolom,gorčinom.Dušu mi obuzima stara objest…Sve je tako sumorno,tmurno,gorko i jadno.Srce je postalo ljubavi,prijateljstva i sreće gladno.Sve je tako trulo i smrdi na zlo.I sigurnim nogama se polako izmiče tlo…Bore se ptice da rašire krila,dok nebo se nad nama ruši teško.Otrovna strjela se medju nama zarila.Umrlo je zadnje srce viteško…Nude nam laži,otrovno voće.Srce se odupire poganoj draži.Ne smije zagristi,čak i da hoće.I junak veliki kleči i moli,da bude mira,ljubavi i sreće.Dok ga gaze,tuku i lome njegovo srce postaje sve veće…Ubiti mogu ponos i tjelo,što ga imade čovjek svaki.Ali ne mogu ubiti duše djelo.Naši koraci nisu laki…I tako danima nada nas nosi,kroz godine gladne i sumorna jutra.Jer čovjek je jači od patnje svoje,u iščekivanju da doćiće bolje sutra.