Zažmurila sam...više ne postojiš

Budala je malo,

o milo moje…

Ja bila sam jedna,

no više neću.

Na jastuku bijelom

bacih lude snove.

okrenuh leđa

svemu što je tvoje.



Dobrih je malo,

al’ ja više nisam

budala što bijah,

da ti ego hranim.

Ne dam ti osmijeh,

ni riječ,ni slovo.

Na tebe da trošim

neću svoje boje.



Nisam više slaba,

da ti ruku pružim.

Niti da mi leđa

trpe tvoje boli.

Od sada su jutra

samo moja jutra.

I noći su crne

samo moje noći.



Ožiljak će biti

da me nijemo sjeća.

Ruka prijateljstva

oprezno se pruža.

Znam boljet će dugo

izdajička rana.

No jednog će dana

i to,vjeruj,proći.